Исидора Секулић једна је од најплодоносијих писаца српске књижевности. Писала је о различитим темама кроз своје есеје и друге форме.
Највише се бавила филозофијом и људском природом кроз своје расправе о људској природи, моралу слободи, затим о књижевности, култури, уметности, историји, религије, духовности, етике, али се бавила и друштвеним структурама, односима међу људима, положајем жене у друштву и другим социјалним темама.
На питање шта мисли о критици на њена дјела, у једном интервјуу је навела:
„Ја не читам ништа што се о мени пише, чим видим своје име, ја преврнем лист. Јован Скерлић ми је пребацио за недостатак национализма. То је био прек и нагао човек. После, када је постао народни посланик и стекао политичку власт, постао је нетрпељив. Ја му никада нисам пружила руку, нисам се са њим поздравила. Ја сам повучена и живим међу књигама. Плашила сам се да ми не подметне ногу, и он би ми је подметнуо. Зато сам се љутила после његове критике на “Писма” и одлуцила да се повучем у себе још више. Није Скерлић разумевао да правог национализма нема без интернационализма. Ја волим друге народе националистички. И даље живим повучено: звали су ме и сада на пријеме у Двор; нисам ишла јер треба да метнем шешир на главу, а како да ја метнем шешир? Ја сам задовољна кад читам и када сам увече за атом тежа, више
научила него ујутру“.
Исидора Секулић посете је примала ретко, и то четвртком, у стану, који је личио на апотеку
и био скромно опремљен, али богат књигама и сликама Његоша, Моцарта и Шопена. Душу је
хранила у тишини, у њој је и стварала, па су је касније назвали “апостолком самоће”.
“Хроника паланачког гробља”, одломак:
„Дошла је јесен, богата, дебела сремска јесен, кад виногради, они са старом лозом и они са американком, изгледају као нека бескрајна свадба. Вино се лије, ораси се тресу, суџуци се месе; умазан је од шећера и шире цео Срем. Тако читав месец дана. Па онда „Сви-мртви” и „Сви-свети” — католици хаџијају на гробље; српски гробар вири, превирује: „Цвеће, цвеће, а ништа за појести.” А сутрадан, по свима кризантемама, права, црна јесења киша, па и по која пахуљица снега. Још један сутрадан, изведрило се, али јако застудело. Сви оџаци терају дебео дим; ложе се пећи и кува се бољи ручак. Зима. Деца, натронтана, вијају се с ветром, раскопчавају дебело одело:
улећу у кућу и питају: може ли се нека палачинка с ногу појести, и добију или палачинку, или шамар од шале. „Сад ће подне, ручак је фини: излазите, не сметајте ту.” У први прави зимски дан паланка је као нека фламанска слика: трпезе, весели разговори, топла фуруна, шарена вунена
одела, пси у кујни — празан живот, пуне оставе“.
Исидора Секулић је о љубави према војвођанској равници, карактеру нашег народа, културном национализму.
“Исидора Секулић је имала изузетну способност да стваралачки асоцира различите теме у различитим културама и да их повеже у једну духовну целину. Потпуно је искористила тај дар не само у оригиналном стваралаштву, већ пре свега у критици и есејима. Тај став интелектуалне и
културне отворености показала је у једном облику који теоретски и уметнички манифестује њен начин мишљења и приступа другима.”, каже професорка књижевности и српског језика Данијела Васић.“Живела је скромно а за одмор није знала дане и ноћи проводила је у читању, писању и превођењу. У свом малом стану у Београду једном недељно окупљала је одабрано друштво које је расправљало о књижевности, музици и позоришту. Важила је за најобразованију српкињу свог времена. Сматрала је да говор и језик представљају културу једног народа. Као писац била је карактеристична по импресионистичком духу , богатим асоцијацијама и лирској психологији. Била је прва Српкиња изабрана за дописну чланицу Српске краљевске академије наука, САНУ, книевника Југослације, Србије. Њеним књигама читаоци се увек радо враћају. Много је дакле разлога зашто данас говоримо о Исидори Секулић”, каже директор новосадске Градске библиотеке Александар Јокановић.
Радила је за “Уметнички преглед” – наш први часопис посвећен ликовним уметностима. Излазио је месечно, са неколико двоброја, од октобра 1937. до априла 1941. у Београду, као издање Музеја кнеза Павла, данас Народног музеја. Покретач публикације и њен главни уредник био је историчар уметности, књижевник и историчар књижевности др Милан Кашанин (1895-1981), први управник Музеја кнеза Павла, од 1935. до 1944. године. За часопис су, поред Исидоре Секулић, писали и Милан Кашанин, Јован Дучић, Иво Андрић и други.
Дивила се Црњанком с којим је радила интервју на тему „Где живи најсрећнија жена Југославије“. У уводу Црњански пише:
„…Отмена, и као сви отмени, напаћена и усамљена, она има за собом и једно велико искуство жена и женске душе. О жени, ако не у име жене, нико у нас не може говорити са толико права и тако позван као гђа Секулић..”
И заиста, тадашње друштво није праштало памет и жељу за учењем па је Исидора Секулић била често на удару трачева.
“Прича о Исидори Секулић је причао женама о женској историји Новог Сада и то је равно детективнској причи јер је премало података о женама у нашој историји, а онда од 1910. Се ствари из корена мењају, јер управо Исидора Секулић, жена у мушком свету, руши стереотипе, ерудита, повереница вечите љубави, жена која је естета инспирисана лепотом”, рекао је Јокановић на отварању изложбе о Исидори Секулић у Културној станици Еђшег.
Весна Самарџија
*Текст је објављен у оквиру пројекта „Портрет: Исидора Секулић – жена која је померила границе“ који је суфинансирао Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и сарадњу са верским заједницама. Ставови изнети у тексту не изражавају нужно ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и сарадњу са верским заједницама.
Leave a Reply