Анксиозност и депресија су појмови који се најчешће везују за зрело животно доба појединца, а узроци се траже у различитим озбиљним, стресним ситуацијама које драматично утичу на ментални склоп личности. Ипак, ови психолошки поремећаји могу се јавити у знатно ранијем узрасту. Истраживања су показала да сваки двадесети тинејџер пати од неког облика анксиозности или депресије, што представља ожбиљан проблем у даљем психолошком развоју уколико се он не уочи и не лечи на време.
“Адолесценција је период великих промена, тражења идентитета и проналажења свог места у свету. То је време када млади доживљавају и прве озбиљније изазове – у школи, у односима са вршњацима и породицом. Управо због тих интензивних промена адолесценција је посебно осетљив период у којем се често могу јавити анксиозност и депресија.
Анксиозност код адолесцената се манифестује као осећај сталне напетости, забринутости и несигурности. Млади људи се често плаше да неће бити довољно добри, да ће разочарати родитеље или друштво, или да их вршњаци неће прихватити. Уз то, притисак који долази из школе и очекивања везана за будућност додатно појачавају осећај несигурности. Све то може довести до тога да адолесцент почне да избегава одређене ситуације, да се повлачи или да губи самопоуздање. Такође, велики узрок томе могу бити и друштвене мреже које младима намећу лажне, наизглед, савршене животе њихових вршњака што често изазива осећај да нису довољно добри, те последично страх од будућности”.
Јелена Черги, специјални педагог
Анксиозност је у одређеним ситуацијама добродошла појава. То је природни одговор организма када се препозна потенцијална опасност. Међутим оваква анксиозност би се могла пре назвати тремом. Уколико анксиозност постане довољно јака да омета адолесцента у свакодневним ситуацијама, спречава га да учи, да се дружи и креће, онда говоримо о поремећају, који захтева пажњу и лечење. Поред осећаја прекомерног стреса, анксиозност прате и физичке манифестације као што су главобоља, мучнина, болови у стомаку, грчење мишића, болове у удовима, прекомерно црвенило лица, презнојавање, дрхтавица. Уколико родитељ примети ове симптоме у комбинацији са измењеним понашањем адолесцента, треба да покуша да помогне детету да превазиђе проблем или да се обрати психологу за помоћ.
“Депресија је још тежи облик унутрашње борбе. То није само туга која прође за пар дана, већ осећај празнине, губитка смисла и недостатка енергије да се суочи са свакодневним обавезама. Код адолесцената је депресија посебно опасна јер они још увек уче да разумеју своје емоције и да пронађу здраве начине да се са њима носе. Нажалост, често се дешава да депресија остане непрепозната јер се њихово понашање приписује „пубертету“ или „лењости“.
Мислим да је важно нагласити да анксиозност и депресија нису знак слабости, већ показатељи да је млада особа преоптерећена и да јој је потребна подршка. Улога породице, школе и пријатеља у томе је огромна. Разумевање, разговор без осуде и пружање осећаја сигурности могу да направе велику разлику. Такође, сматрам да је важно говорити о менталном здрављу отворено и без стигме, јер млади често крију своје проблеме из страха да ће бити схваћени погрешно.
На крају, мој став је да анксиозност и депресија код адолесцената представљају озбиљан изазов савременог друштва. Оне нису само пролазне фазе, већ стања која захтевају пажњу, разумевање и стручну помоћ када је потребно. Верујем да свака млада особа заслужује да зна да није сама и да постоје начини да се осећа боље”.
Јелена Черги, специјални педагог
Депресија се врло ретко јавља као самостални проблем. Она се најчешће појављује заједно са анксиозношћу,, или неким другим проблемом. Иако је пубертет буран период када се дешавају многобројне промене у понашању и размишљању које могу да делују веома експлозивно и неочекивано, постоје видљиви знакови депресије који треба да упозоре родитеља или окружење младе особе да је време да се потражи стручна помоћ. Осећај туге и очајања који не пролази је први знак депресије уз који се често јавља и мисао о безвредности али и размишљања о смрти. Адолесценти губе интересовање за своје омиљене активности, оцене у школи постају лошије, повлаче се из друштва, имају проблем са сном, концетрацијом…Ако родитељ посумња да дете пати од депресије потребно је да се обрати психологу или психотерапеуту. Уколико адолесцент одбија помоћ и не жели да консултује стручњака, било би пожељно да родитељ то учини уместо њега како би добио даље смернице. Уколико су потребни лекови приликом лечења депресије, психолог ће упутити на психијатра који уједно преузима улогу терапеута. Неопходно је много стрпљења да млада особа стекне поверења у лекара, али и подршке родитеља и окружења.
Leave a Reply