Самосталност, одговорност, конфликтне ситуације
Адолесценција је термин који се често повезује са појмом пубертета. То је у великој мери оправдано јер према старосним границама адолесценција почиње са првим знацима пубертета. Пубертет подразумева полно сазревање младе особе, али и читав низ физичких и психолошких промена.
Сасвим је природно када дете почне да примећује промене на своме телу, да постаје заинтересовано за то шта му се дешава, зашто и куда те промене воде. У овом моменту битно је и разумевање родитеља као и спремност да родитељ одговори на питања, ма колико она у неким моментима могу бити нелагодна. Свакако одговор треба да буде прилагођен узрасту и ситуацијама, да се дете не би осећало посрамљено. Девочице у пубертет улазе нешто раније од дечака. Најчешће говоримо о узрасту од 10 или 11 година, док код дечака се улазак у пубертет очекује негде око 12. године, с тим што треба напоменути да се ове границе у савременом друшту спуштају на ниже.
Када дете, односно адолесцент постане свестан своје полности, природно се јавља и осећај стидљивости. Ово је моменат када се јавља потреба са приватношћу, потреба за личним простором и осамостаљењем. У овом узрасту, адолесцент ће затражити да родитељ изађе из просторије у којој се пресвлачи, да покуца на врата пре него што уђе у собу и слично. Појединим родитељима овај моменат делује као моменат удаљавања, али заправо само представља природну потребу да се заштити приватност.
Исто тако, у овом периоду одрастања, пошто су адолесценти заинтересовани за своје тело, јавиће се и појачана потреба да се о њему старају. Дакле, много више времена ће проводити пред огледалом, бираће гардеробу која им најбоље пристаје и све ће мање дозвољавати да неко други утиче на њихов избор. То је, такође, један од низа сигнала да је адолесценту потребан простор за грађење личног идентитета.
Сваки адолесцент у одређеном узрасту машта о самосталности и независности од родитеља. Наравно, корен оваквог размишљања није у потреби да се адолесцент довоји од породице, већ је у основи жеља за интеграцијом у свет одраслих. Овај процес, ма колико се адолесценти осећали спремно, је дуг и подразумева стицање емоционалне и когнитивне зрелости. Зато адолесцентима треба препуштати доношење одређених одлука које су у складу са њиховим степеном психо-физичког развоја, али је потребно и пратити њихово понашање и адекватно реаговати ако оно прерасте у ризично. Шта то конкретно значи? У питању је постављање одређених граница, уз поштовање личности адолесцента који је у осетљивој фази одрастања. Дакле, родитељ је ту да усмерава, прати процес доношења одлука, помаже адолесценту да сагледа могућа решења проблема и да му на тај начин помогне. Ипак, ако родитељ примети да и поред разговора адолесцент доноси одлуке које су по њега или вршњаке штетни, треба да реагује или потражи стручну помоћ психолога, школског педагога…У жељи да се истакну и докажу, у периоду адолесценције млади неретко долазе у ситуације када својим понашањем могу угрозити своју безбедност и безбедност вршњака.
Адолесценција је пут ка формирању зреле личности. На овом путу адолесценти се сусрећу са ситуацијама у којима самостално одлучују о себи и својим поступцима. Ова самосталност, ако је праћена успехом у доношењу одлука води ка развоју самопоуздања, напредовању. Дакле, да би адолесцент могао да самостално доноси одлуке, потребно је да развије одговорност односно спремност да сноси последице за своје поступке. Уколико је млада особа свесна последица својих поступака и у стању је да их прихвати то значи да је стекла адекватну психолошку зрелост да може самостално да одлучује.
На путу до самосталног доношења одлука веома је битан однос према ауторитету. Ауторитет су најчешће родитељи на чије мишљење се адолесценти ослањају. Међутим, уколико дође до формирања различитих мишљења и ставова, може доћи и до конфликтних ситуација. У овим моментима веома је битно да родитељи буду стрпљиви. У адолесценцији су честе промене расположења, па је могуће да дође до бурних или непромишљених реакција адолесцената. Кључни моменат у решавању конфликтних ситуација је разговор, суочавање ставова и аргумената, али уз разумевање и флексибилност. Врло често адолесценти одбијају ауторитет и послушност у моментима када нису у могућности сами да разумеју одређене ситуације и не могу да процене шта је у датом моменту за њих најбоље. То, наравно, не значи да адолесценте треба спутавати и ограничавати већ им је потребно помоћи да сагледају ситуације и своје интересе. Забране, казне и друге сличне методе су најчешће контрапродуктивне, док најбоље резултате дају поверење, стрпљење и међусобно уважавање.
Leave a Reply