Поремећаји у понашању и високоризични облици понашања
Сасвим је нормална појава да адолесценти у одређеном моменту психолошког развоја инсистирају на већој самосталности у односу на родитеље, старатеље и окружење. У овом периоду родитељи нису непрекидно уз адолесценте и немају у сваком тренутку увид у његово понашање, кретање, ситуације у којима се налази, или избор друштва у коме адолесцент проналази своје место. Иако постоји оправдана заинтересованост родитеља за кретање и изборе адолесцената , разлога за бригу нема ако дете има добру комуникацију са родитељима и не испољава забрињавајуће облике понашања. Према мишљењу психолога уобичајена је појава да адолесценти супроставе своје мишљење одраслима или да одбију послушност. То је сасвим у реду уколико је овакво понашање аргументовано и уколико не долази до вербалних сукоб,а или неког облика испољавања агресивности. Повремене грешке и лоше процене су савсвим очекиване у овом периоду одрастања баш као и честе промене расположења. Ипак, ако више не говоримо о повременим епизодама већ правилностима у понашању, онда већ говоримо и о првим знацима поремећаја у понашању, ризичним облицима понашања, али и могућностима психолошких обољења.
Први већи показатељи да адолесцент има проблем са понашањем може бити смањен успех у школи, бежање из школе или чак бежање од куће. Исто тако, могу се јавити поремећаји пажње, хиперактивност, довођење себе или других у ситуације ризичне по здравље или по живот. Чест проблем је и конзумирање алкохола или психоактивних супстанци што доводи до болести зависности. Насилничко понашање, потреба да се науди себи или другом, јесу посебни, озбиљни поремећаји у понашању. Они као и проблеми зависности захтевају помоћ стручњака – психолога, психијатара, дефектолога, социјалних радника, педагога… Велику улогу у корекцији понашања имају школски психолог и педагог који имају увид у понашање адолесцента у току боравка у школи. У пружању помоћи непроцењива је помоћ родитеља, чланова породице и вршњака како би се проблем препознао, а потом и решио. Потребно је напоменути и то да средина која може подстаћи решавање проблема, исто тако може погубно да делује на младог човека који се психолошки развија. Лоши породични односи, насиље у породици и вршњачко насиље, вербално или физичко злостављање често могу бити разлози због којих ће се код адолесцената развити различити облици девијантног понашања или обољења попут депресије. Вршњачки утицај, а у последње време и утицај друштвених мрежа и платформи може допринети неправилном психолошком развоју адолесцената, па се тако све чешће јављају појаве анксиозности, агресивности, насиља међу младима, па и суицидне намере као последица трпљења насиља и злостављања.
Суицидне намере – мере превенције, процена ризика
Из перспективе одраслих, деца и млади проживљавају најлепши део свог живота. За ову животну доб се везују безбрижност, осећај заштићености, неоптерећености великим животнимпроблемима. Управо због уврежених стереотипа одрасли не придају довољно велики значај унутрашњем преживљавању и унутрашњим борбама које се одигравају у свести младих. Узроци због којих млади помишљају да одузму себи живот су веома комплексни и укључују велик број фактора. Ипак, психијатријска пракса и велики број истраживања су показала да суицидни акт адолесценти доживљавају као бекство од туге, стида, осећаја безнадежности, бола… Они заправо желе да пониште, анулирају оно што их фрустрира, оно што изазива осећај немоћи и безвредности. Ако узмемо у обзир све наведено, лако је уочљиво да унутрашњи свет адолесцената није увек идиличан и да су емоције и размишљања која се јављају подједнако забрињавајућа као и код одраслих особа. Сваки изгубљен, млади живот је огроман губитак, па треба бити веома опрезан у опажању првих знакова самоповређивања и аутодеструктивнх понашања. Битно је напоменути и да покушај самоубиства није само чин потребе да се нека врста личне агоније оконча, већ је то огроман апел за помоћ. То је моменат када цело друштво треба да приступи решавању проблема и да пружи допринос превезилажењу менталних ломова и криза.
Према статистичким подацима стопа суицидности до четрнаесте године живота није висока, док након петнаесте године број спречених самоубистава и суицида постаје много већи. Да би се нежељени исходи избегли, од изузетног значаја су мере превенције и едукација. Потребно је едуковати младе о начинима на које могу да реше своје емоционалне и психолошке проблеме који воде до суицидних мисли. Битно је едуковати и родитеље који треба да препознају проблеме код свог деета и понуде подршку и помоћ у превазилажењу истих. Суицид није увек последица менталног обољења или поремећаја. Узрок може бити и искривљена слика о смрти као излазу из било ког проблема. Битно је пратити адолесцента на путу ка решавању проблема како би могли уочити овакве менталне представе. Битна меера превенције је и грађење социјалних вештина, које су у модерном друштву на забрњавајућем ступњу код адолесцената услед употребе мобилних телефона и интернета. Дружење и поверавање блиским особама јесте отварање могућности ка правовременим реакцијама и спречавању суицида.
Адолесценција је веома осетљив период у психо-физичком развоју младе особе и период када је потребан додатни опрез и усмеравање адолесцената ка суочавању и решавању проблема. Особе из окружења, вршњаци, чланови породице, а пре свега родитељи не би смели да занемаре сигнале да се адолесценту дешавају психолошки проблеми које није у стању да превазиђе. Уколико особа није у могућности да директно помогне или сматра да није компетентна за то, потребно је потражити стручну помоћ.
Leave a Reply