РАНА АДОЛЕСЦЕНЦИЈА – СЛОЖЕНЕ ПСИХОФИЗИЧКЕ ПРОМЕНЕ
Адолесценција је фаза биолошког, физиолошког, психолошког и социјалног развоја између детињства и одраслог животног доба. Када говоримо о старосним границама, најчешће се адолесценцијом сматра период између 12 и 25 године старости, при чему се разликује неколико фаза развоја. Рана адолесценција почиње са пубертетом. Не постоји тачан моменат када пубертет почиње, тако да говоримо индивидуалном развоју и појединачној психо-физичкој зрелости младе особе. Опште је познато да девојчице нешто раније улазе у пубертет у односу на дечаке, мада то не мора нужно бити правило.
Рана адолесценција је прва фаза овог турбулентног периода, када су физичке промене најбрже и најизражајније.Долази до наглог раста, односно промене висине, а исто тако и тежина може да варира. Обично у пубертету девојчице добијају на тежини док дечаци мршаве. Свакако, развијају се примарне и секундарне сексуалне одлике што настаје као последица појачаног лучења хормона. Иако није уобичајено, у периоду ране адолесценције код појединих девојчица може доћи и до појаве прве менструације, што није забрињавајуће уколико девојчица у овом периоду достигне одговарајућу физичку зрелост. Код дечака, долази до промене боје гласа, појачаног знојења, али и маљавости. Бубуљице, које се јављају у пределу лица, посебно чела, такође су уобичајена појава у адолесценцији.
Физичке промене свакако утичу и на психолошке реакције на нове ситуације у којима се тело налази. Како психолози наводе, сасвим је природно да у моменту великих физичких промена, адолесцент размишља о њима, осећа се несигурно и забринуто. Самим тим адолесценти постају осетљиви на свој физички изглед и појачано воде бригу о њему. Адолесцент кроз време развија свест о својој сексуалности, па се јавља осећај стида, потреба за приватношћу, личним простором… Хормони које тело лучи, на моменте могу изазивати и емоционалну преосетљивост, бурне реакције, негодовање, односно промене у понашању у социјалној средини. Ово није неуобичајена промена, како психолози наводе, јер није реч о проблематичном већ веома осетљивом периоду развоја, када је потребно много разумевањаод стране чланова породице.
Карактеристично за психолошки развој адолесцената је потреба за самосталности ,истраживању и социјализацији. Самим тим, адолесцентима, већ у раној фази развоја расте самопоуздање и развија се критичко мишљење па већ тада може доћи до ситуација у којима адолесцент одбија послушност, негодује, занемарује обавезе које му не пријају, а тежи ка новим познанствима, дружењу са вршњацима, позиционирању у вршњачком колективу.
ФОРМИРАЊЕ ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА
Кључни моменат у психолошком развоју адолесцената јесте формирање личног идентитета. Ова фаза почиње са питањима „ко сам ја“ и „које је моје место у свету“. Дакле, долази до личног преиспитивања и ослушкивања властитих жеља, интересовања, склоности, талената. Исто тако, адолесцент поставља питање како га други виде, која је његова позиција у односу на вршњаке, каква су њихова очекивања. Врло битно питање које се поставља јесте и питање иницијативе, али и одговорности за властите поступке. Најбитнија емоционална подршка у овом моменту су родитељи, али родитеље не треба да брине чињеница да адолесцент свој фокус преноси са њих на своје блиске пријатеље. Кроз разумевање и подршку вршњака адолесценти развијају самопоуздање и самопоштовање. На овај начин млада особа формира свој лични идентитет. Наравно, стварање личног идентитета је дуготрајан процес који подразумева многобројне ситуације интеракције са породицом, вршњацима, ширим социјалним окружењем, дилеме и читав спектар емоција које варирају од пријатних до непријатних.
Према психоаналитичару Лацану, први сусрет младог човека са самим собом је у огледалу. Али ту настају и први проблеми, јер је адолесцент склон да ту слику идеализује а потом да тежи да постане та идеална особа. Тада долази и до првих криза идентитета јер се разилазе стварност и оно што се од те стварности очекује. Дакле, да би се криза превазишла, потребно је много интроспекције, прилагођавања али и одбацивања свега онога што изазива непријатне емоције и адолесцента чини несигурним и анксиозним. Веома је значајно за младу особу да има могућност избора, као и да је свесна последица тих избора јер ће тако успети да процени шта је добро за даљи развој личности.
Проблемом личног идентитета код адолесцената бавио се и психоаналитичар Ериксон, који је сматрао да је кључ преласка из детињства у период одрасле особе управо у формирању личног идентитета. Према његовом мишљењу, у овом узрасту особа открива своју непосредну средину, захтеве и очекивања које средина намеће. Што је још битније, у овом периоду особа открива себе, своје потребе и циљеве којима ће се у будућности водити. Тада долази до усаглашавања ових сазнања, уклапања у друштвену и породичну улогу.
Бити адолесцент није лако, посебно не у модерном друштву када су свакодневни изазови велики како за младе људе, адолесценте, тако и за њихове родитеље. Према томе стрпљење, толеранција и поштовање су од великог значаја за неговање здравог психосоцијалног развоја адолесцената. Иако врло често из перспективе старијег окружења, посебно родитеља, период адолесценције и одрастања делује као проблематичан период, заправо је то период када су и одрасли на тесту социјалних вештина и прилагођавања ситуацијама.
Leave a Reply