Током пубертета, односно током адолесценције дете пролази кроз читав низ промена. Ове промене су физичке, когнитивне и емоционалне. Притом, разликују се различите фазе у психолошком развоју које су додатно наглашене хормонским променама.
“Рана адолесценција која се најчешће поклапа са уласком у пубертет је период када се дете интензивно развија. Наступа читав низ физичких промена који је праћен размишљањем о свом телу, изгледу, начину на који други доживљавају ове промене. У овом периоду се најчешће јавља збуњеност и несигурност код адолесцената, али и читав спектар других интензивних осећања која су променљива. Зато се толико често говори о променама расположења, раздражљивости, осетљивости ка бројним унутрашњим и спољњим факторима. У овом периоду се јавља и појачана жеља за осамостаљивањем, а родитељи се посматрају као неко ко ограничава ове могућности. Зато се у овом периоду јављају и чести изливи беса који обично немају чврст темељ у реалним ситуацијама. Мења се и концепт самопоштовања и самовредновања што такође доприноси бурним изливима емоција и понашањима која до тада за дете нису била својствена.
Током каснијег периода адолесценције, од 15 године у просеку, јављају се друге потешкоће са којима се адолесцент суочава, а које изазивају даље емоционалне промене и сазревање. У овом периоду продубљују се интерперсонални односи. Адолесцент тежи ка повезивању са вршњацима које је израженије него у претходној фази. Исто тако долази до емоционалног повезивања са особама супротног пола и појачаног развоја сексуалности. То даље утиче на стварање концепта личности, начина на који адолесцент посматра себе и формирање циљева којима тежи. Насупрот појачаној жељи ка вршњачкој социјализацији, може доћи до тога да адолесцент пожели да се осами, да има свој интимни простор. Адолесцент у овој фази интензивније размишља о својој будућности, образовању, а са годинама стиче и већу одговорност за своје поступке. У томе треба бити посебно обазрив, јер није сваки адолесцент у одређеном узрасту способан да се самостално суочава са истим степеном одговорности. Неуспех, посебно ако се често понавља, може довести до различитих фрустрација које даље воде ка поремећајима у понашању. Бурне емоционалне епизоде нису реткост и треба их као такве прихватити и разумети. Ипак, родитељи треба да обрате пажњу на њихову учесталост и интезитет како би правовремено могли да помогну свом детету”.
Вања Драгутиновић, педагог
Адолесценција није изазов само за особу која је проживљава већ и за њено блиско окружење. Пре свега за породицу. Родитељи се суочавају свакодневно са новим променама у понашању, интересовањима и начинима размишљања код свог детета. Ослањајући се на лична искуства, искуства других родитеља и познавање свог детета покушавају да пронађу примерено решење евентуалних проблема који се налазе на путу развоја.
“Као мајка троје деце различитих узраста, могу да кажем да пубертет и само одрастање деце јесте турбулентно, али има својих позитивних страна. Задовољство је гледати своје дете како се од малог детета развија у зрелу особу која има своје ставове, са којом можеш озбиљно разговарати и доносити заједничке одлуке. Прошли смо и још увек пролазимо кроз различите фазе физичког развоја. Чини ми се да сваким даном све брже расту и развијају се. То је посебно изражено код дечака, мада код девојчица пубертет долази раније.
Моја ћерка је најстарије дете у породици. Чини ми се да је у пубертет ушла нешто раније од својих другарица. За женску децу, сматрам да је у овом периоду јако битна блискост са мајком. То поверење се гради. Није увек лако разумети дете, али га треба саслушати и дати прилику да објасни кроз шта пролази или шта жели. Битно је да девојчице осете да могу мајци да се повере, да разговарају са њом о друштву у коме се крећу, симпатијама. То мајкама даје прилику да на време открију евентуалне опасности од лошег утицаја или да примете нека погрешна уверења код свог детета.
Старији син је неколико година млађи од ћерке. Код њега је улазак у пубертет био много израженији. Чешће су биле промене расположења и ситуације када се љутио, није желео да разговара о проблемима. Он у овом узрасту највише воли дружење са другарима из улице. Некако ту успева да ослободи вишак енергије. Немирније је природе и сваки излазак из куће му јако прија. Опет, ту је замка када причамо о школи и времену које проводи у учењу, али некако успевамо да избалансирамо. Њему је отац већи ауторитет. Од мене тражи разумевање и нежност, али подршку и ослонац проналази у фигури оца. Ту смо некако подељени. Имамо и другог сина који је сада још далеко од пубертета, али сада имамо много више искуства, па се надам да ћемо спремнији дочекати његове будуће фазе у одрастању”.
Милица Пантелић, родитељ
Leave a Reply