Вршњачко прихватање
Период адолесценције, односно период психолошког и физичког сазревања младе особе је веома динамичан и захтеван, како за особу која га преживљава, тако и за њено окружење. Постоје бројне теорије развојне психологије попут Скинерове, Вотсонове, Фројдове, Бобијеве, Ериксонове и бројне друге које се баве развојем из различитих перспектива – етолошке, психодинамичке, моралне, когнитивно-информационе… Све ове теорије су засноване на једном општем схватању адолесценције и психо-физичког развоја. Ипак, треба имати на уму да је овај развој, поред свих правилности индивидуалан и да се на том путу појединац среће са бројним проблемима чије решење тражи у ширем и ужем окружењу.
Иако се адолесценти труде да буду оригинални и примећени, они се заправо у већини случајева суочавају са потребом да буду прихваћени. Ова потреба се уочава унутар породице, вршњачког колектива, али и шире. Приликом процеса осамостаљивања, адолесценти фокус са родитеља померају ка пријатељима који су најчешће приближних година. У оваквом окружењу слободни су да говоре о свом унутрашњем свету, а да притом очекују разумевање јер се ради о пријатељима које су сами изабрали и који вероватно имају сличне ставове. Ова појава је сасвим природна и преставља део уклапања у вршњачку средину. Међутим, проблем настаје када се адолесцент, без обзира на пол, безуспешно труди да буде прихваћен, а то му не полази за руком. Тада долази до осећаја неприпадања или чак одбачености и фрустрације. Најчешће се тада адолесценти повлаче, затварају се у властити круг емоција, постају тихи, али и нерасположени, неповерљиви. Ова стања су веома ризична, јер ако потрају размишљања која у себи носе поруку „нико ме не треба“ и „нигде не припадам“ долази до развијања дубоке туге или чак депресије коју није једноставно лечити. Са друге стране, може се јавити и потпуно другачији спектар емоција – адолесцент осећа револт који на различите начине покушава да покаже. У овим ситуацијама адолесценти су склонији агресивности, бучности и другим облицима понашања који могу бити и ризични, а којима ће скретати пажњу на себе. Све то заједно може да доведе и до насилног понашања што води ка различитим облицима насиља, најчешће ка вршњачком насиљу.
Вршњачко насиље
„Вршњачко насиље представља комлексан психосоцијални феномен који се развија у динамици школског окружења, а најчешће произилази из недовољно развијених социјално – емоционалних вештина и непрепознатих потреба ученика. Одређени обрасци насилног понашања се формирају још у раном детињству и то кроз искуства микротраума које дете не уме да вербализује, па их касније понавља у интеракцији са вршњацима. Додатни ризик представља када ученици, из страха од одбацивања, подржавају насилне обрасце иако се са њима не слажу.У школском окружењу вршњачко насиље се најчешће испољава кроз суптилне, али дугорочно веома штетне облике попут социјалне искључености, ширења гласина, дигиталног узнемиравања или манипулативних односа који се тешко уочавају без пажљивог посматрања.
Као основношколски педагог сматрам да је кључно посматрати насиље не само као изолован инцидент, већ као симптом дубљих развојних и системских фактора – од породичних образаца, преко климе у одељењу до ширих друштвених утицаја. Разумевање скривених механизама омогућава да се правовремено интервенише, развију механизми раног препознавања и креира окружење у којем се нормализује тражење помоћи и отворен разговор о постојећим проблемима и тешкоћама.
Ефикасна превенција захтева доследну примену јасних правила, континуирани рад на јачању емпатије и асертивне комуникације, као и стварање школског амбијента у којем се сваки ученик осећа виђено, сигурно и подржано. Само кроз координисан рад школе, породице и заједнице могуће је умањити ризике и изградити културу ненасилних односа“.
Јелена Черги, специјални педагог
Leave a Reply